Bunjevci su uvik bili vrlo vezani za pismu, igru, a samim tim i zabavu. Mnogi autori Bunjevce od davnina i danas, pridstavljaju kao ozbiljne i pune narodnog ponosa. Vridne, iskrene i čestite, požrtvovane i hrabre ljude. Kao pobožni i vrlo moralni, uvik su štovali crkvene poglavare. Navik gostoljubljivi, ljubitelji dobre zabave i strastveni igrači i pri tom raskošni u oblačenju.

Ovaki karakter i mentalitet Bunjevaca, zadržo se do današnjeg vrimena sa malim odstupanjima. Ona su rezultat brojni prilika, bolje kast neprilika u bunjevačkoj istoriji, ima važan uticaj, kada se u okviru kulturne baštine ovog naroda, opisuju druženja a posebno prela.

Sama rič prelo, ne označava samo zabavu, jel je ova rič postala od glagola prest. U starije vrime prelom se zvao i ženski sastanak na kojem se pivalo, prelo i veselilo. Zato se u nikim krajevima prelom zove i kad ženski svit u januaru i februaru odlazi na duže vrime u goste, tako je gošćenje obično trajalo deset do petnajst dana.

Ante Sekulić u svojoj knjigi „BAČKI BUNJEVCI I ŠOKCI” govori o prelima kod Bunjevaca. On je zabilužio daje prelo skup žena koje su u zimskim danima prele, odnosno prvo i najizvornije je, kada su se sastale žene uz preslicu i vreteno i tako radom ispunjavale dan, razminjivale određene za nji važne stvari, a to je uvik išlo uz pismu. Obično je domaćica štogod spremila za poist, tako je druženje uz rad potrajalo cijo dan.

Prelom se nazivo običaj, koji se održavo jedared jel dvared godišnje, u kući di je bilo divojaka koje su pozivale svoje drugarice i prijateljice da se uz razgovor i pismu pomogne mami jel nani, presti vuna jel tkat platno od kudelje jel lana.

Obično su uveče „slučajno” nailazili momci, tu bi se zadržali i na večeri, pa se druženje nastavljalo uz gajdaša, harmonikaša a pokadkad i tamburaše, sve do jutra.

Redovno prelo se u svakoj bunjevačkoj kući održavalo prve nedilje posli disnotora. Glava kuće, baćo, za ovo prelo je pozivo sve članove obitelji, kako mlađe tako i starije rođake. To je bila obično svečana užna, a svi pozvani na disnotorsko prelo su dobijali određene darove.

Vridnost dara je uvik zavisila od veličine gazdašaga domaćina prela, pa i broja pozvani gostivi. Darivale su se: maramice, marame na glavu, muškarcima poše jel košulje.

Nažalost o prelima ima malo zapisa iz perioda prija 19. vika, ono stoje zapisano to je u knjigama Albe M. Kuntića, Ante Sekulića, Jovana Erdeljanovića i drugi, al je to kraj 19. i početak 20. vika.

U ovom tekstu će biti opisano prelo upravo iz tog vrimena, a koristila sam se i kazivanjima mojih sugrađana. Nike detalje sam dopunila po mojim sićanjima, iz pripovitki moje mame Koce Sarčević i čiče, kako sam nazivala oca, Bele Ivković Ivandekić.

Evo kako divane Mamužić Stipan i Jela iz Ljutova o jednom porodičnom prelu sa početka 20. vika. Danas oni žive u zajedničkom domaćinstvu sa jedincom sinom Josom, snajom Maricom i unukom Nikolom.

Stipan i Jela ko mladenci, išli su na prvo prelo koje njim je priredijo stari svat, a to je bijo njegov brat od strica. Oni su zajedno sa Stipanovim roditeljima, u subotu rano, seljačkim kolima krenili iz Ljutova u Stari Žednik, di je živijo stari svat. Disnotor je obično počimo u petak, u subotu je skoro sve bilo završeno, preljani su došli na nadivanje divenica i krvavica i topljenje masti. Večera je bila od: nadiva od svinčeta i to pečena divenica, krvavica i kisela čorba od svinjski kostivi sa peršinom i šargaripom, malo okišeljena sa sirćetom. Klalo se više komada, ni se vodilo računa, koliko će se poist. Tamo se i prispavalo, a subota je bila za šalu, zabavu i divan do kasno u noć. U nedilju se išlo na veliku misu, a poslije bila svečana užna. Pripravljala se čorba od pileža i pućaka, a bilo je i raznog ila a od svinjskog mesa: karmenadla, pečena zajedno sa divenicom i krvavicom u banja – peći, ko je imo, pekla se i pucka u čilo. Mladenci su za ovo prelo dobili jednu krmaču, mušku košulju i šal.

Pomenuti kazivač, sića se i prela koje je pravijo njegov otac u roditeljskoj kući. Babo, kako su zvali oca, Jeno Krmpotić, svake godine pravijo je porodično prelo, di se obično skupljalo oko šesnajstak duša, uglavnom najuža familija. Na prelo se dolazilo redovito u subotu uveče, večera je bila bogata i svečana. Kuvala se obično žuta čorba od pilećeg, goveđeg i svinjskog mesa.

Posli čorbe se služijo pileći paprikaš, onda pečenica od živinskog mesa, zatim svinjsko pečenje uz pečenu frišku divenicu i krvavicu. Služijo se i dunc od višanja, krušaka i šljiva. Obavezno su se to veče spremali fanki, koji su posipani sa pra šećerom. Te večeri bilo je puno šale i sitnog podmećivanja. Tako se dešavalo da se umisto šećera za fanke u tanjir metne sniga, koje onaj kome su podmetnuti nije oma primetijo, pa bi zagrabijio snig da pospe vruće fanke na tanjim. Obavezno je te subotnje noći dolazila i svirka, tu digod 2-3 sata posli ponoći. Najčešće je sviro Štipan Petrekanić, harmonikaš iz Malog Bajmoka. Bilo je od gostivi i oni koji su znali dobro pivat i igrat, a igrali su i mladi i stariji. Igralo se gajdaško kolo, rićići, momačko kolo, rokoko, vranjanka, kukunješće i slično. Na ovakom prelu, za vrime večere, pravile su se šale. Poniki muškarac i žena su se obukli u stare krpe, namrčili lice kojom drugom farbom i redom išli ljubit goste. Naravno gosti su bižali, tu je bilo puno smijanja i u tako dobrom raspoloženju je prolazilo preljsko subotnje veče.

Bilo je i drugog „zadirkivanja”. Tako je jedan gost, za vrime večere, obično se to priređivalo novom zetu, u krvavicu umisto mesa, dobijo čutku. On bi se malo postidio, nasto je smi i tako se to zapantilo. Slideće godine, spremala se druga slična smicalica, nikom drugom gostu, kome to budne prvo prelo.

Na ovakom familijarnom prelu, dida je uvik darivo preljane. Snaje i ceri su dobijale odivne stvari, paju i kaki leveš, zetovi su dobijali košulje, sinovi pantalone i kožne opanke. Pokloni su, kod našeg kazivača, zavisili od roda u vinogradu, ako je rod u vinu i rakiji bijo bolji, dida je đavo i veće darove. Imali su 5 motika vinograda, s kojeg se moralo natočiti oko 30 hekti vina, sotim je onda dida bijo zadovoljan, a novce od tog je naminjivo za darove.

Na tim prelima u okviru familije, dešavalo se da se poide skoro čilo svinče, ostave se samo dvi stražnje šunke i dvi pole slanine, a još se poklalo i pileža i pućaka. U tim zimskim danima, po salašima, skupljale su se divojke i mlađe žene. Jedna od nji bi kazala: „Ajdmo kod (npr.) Mande na prelo, prest ćemo vunu, šlingovat ćemo, a i družit ćemo se!” Tu su žene učile jedne od druge, a pravilo je bilo da svaka prelja šta je uradila, to i odnela svojoj kući. Ovako druženje uz ručni rad i divan, trajalo je i po nikoliko dana, posli se o tom dugo pripričavalo, pa je i to jedna vrsta familijarnog prela, u svom izvornom obliku.

Marinsko prelo

Sićaju se Mamužići i odlaska na Marinsko prelo, koje se svake godine održavalo 2. februara. Običaj je bijo da se prija podne iđe u crkvu na veliku misu, a posli mise, cure i momci su išli na Korzo.

Svečano obučene divojke, postoje to bilo uvik zimi, ruvo je bilo od finog žoržeta jel sukna, kaputi sa astragan krznom oko rukava i kragne i obavezno svilena vidna marama, povezana na dva kraja.

Pripreme za prelo

Išlo se na slikanje, jel se obično za prelo curama kupovalo novo ruvo.

Posli podne, za Marinsko prelo momci su obično prvo išli u kafanu Spartak. Pravilo je bilo da u kafane ne idu cure, osim ako je veza između momka i cure čvršća, pa će uskoro doć i do svatova.

Posli kafane, čilo društvo je odlazilo na prelo, koje se održavalo u zgradi Narodnog pozorišta. Sića se Štipan Mamužić, na prelu je svirala banda od pet – šest tamburaša i jedan vijolinista, poznate su bile grupe za nadigravanje iz Ljutova, Bikova i Đurđina.

Gori na bini su sidile starije žene, mame, tete, ujne, i zagledale se, kako je koja cura obučena, bilo je prigovaranja, a i dogovaranja koja bi cura jel momak mogli bit za njevu kuću. Mira je bila: koliko je čeljadi bilo u kući, kaki je gazdašag, di njim je zemlja i slično.

Na Marinskom prelu se nije ilo i pilo. Igranka je bila tu digod do 1 sat posli ponoći. Momci su pratili po koju curu kući, tu je dolazilo do novi poznanstava, al je ipak većina cura kući išla sa svojom mamom el kojom drugom starijom rođakom.

Skupljanje mladeži na kokice još je jedan od oblika druženja. To je bilo obično u vrime korizme. Cure su priređivale ovaka druženja, pozivale su drugarice ali i cure sa momcima tj. parove Tu su se pojavljivale provodadžije, zabavljali su se uz pivanje i razne igre, npr. igra pošte, diljka, al svirke nije bilo. Ovo je bilo po kućama i u familijarnom krugu.

Kad se divani o prelima kod bunjevačkog naroda, važno je spomenit da se ona održavaje isključivo ha vrime poklada, a to je vrime svake godine od Tri kralja (6. januar) do Ciste sride (a taj je dan svake godine drugog datuma i zavisi od dana od koje će se sride započet sedmonediljni uskršnji post).

Poklade su jedne godine vrimenski duže, a druge godine kraće, a završni dani su, od nedilje prvi dan, ponediljak drugi dan i utorak treći dan poklada, a od sride počinje korizma sedmonediljni uskršnji post.

Za vrime korizme osim strogog posta u rani, nema zabava, svatova, to je vrime duovne pripreme za najradosniji kršćanski svetac – Isusovo Uskrsnuće.

Javno prelo i Pučka kasina

Porid naprid opisani bunjevački prela u kućnom, odnosno familijarnom okviru, s kraja 19. vika, kada se na prostorima Bačke – tačnije Subotice i Sombora sa svojom okolinom, (di je i tada bilo najviše Bunjevaca ), tačnije 1879. godine na Marin dan 2. februara, održano je prvo javno prelo u organizaciji Pučke kasine.

Prije neg što se osvrnem na dilovanje „PUČKE KASINE”, iz istorije Bunjevaca u kalendaru „SUBOTIČKE DANICE” iz 1898. godine, zabiluženo je slideće:

“Ali ljudska politika, lažna načela tolikom silom ustadošena mirnoćudnog Bunjevca i njegove osićaje, da se mnogi uzdrmao u svom boljem osvidočenju. Na žalost, mnogo se nalazilo među nami takih, koji su bunjevštinu počeli smatrati za brime teret života svoga.
Drugi se stide porikla i roda bunjevačkog. Neki čak i zanijekaše svoju bunjevštinu.

Tome odmetničtvu se baci na put svom silom i svim ugledom svojim nezaboravljeni veliki pok. Ivan Antunović biskup i kao veliki prorok svituje i zaklinje rod svoj, da se drži i čuva svetinje svoje: jer ko se odrekne Boga i roda nema na njemu blagoslova.

Braća Mamužić u Suboticipovedoše Bunjevce putem političkim da bijim tako svist očuvali. Nato posli 10 godišnjeg dilovanja i sam Ago Mamužić, taj žarki rodoljub očajan sagje sa stazicepolitike i reče: „nema svisti bunjevačke!”

Nato jedva prođe toj izjavi valda i godina dana, ali se otvoriše dvori Age Mamužića, svitle se prozori usrid tamne noći, gajde roje, a sitan glas tamburice čak u srce dira. Čuju se mnogi i lipi govori, to su sve bunjevačke zdravice. Igra se veselo i to kolo bunjevačko. Ago Mamužić je veso i zadovoljan veli! našao sam šta mi srce želi.

Iste -1896- godine aprila miseca sakupi se oduševljena mladež u dvoranama pučke kasine, izrekne da će osnovati negju sobom javnu zadrugu pod imenom: „kolo mladeži” radi njegovanja naobrazbe u bunjevačkom narodu; radi usavršavanja bunjevačke pisme i svirke, pa i radi pomaganja sirotinje u naukama. Za članove prima i muško i žensko učeno i prostije, glazbi višto i nevišto: samo ako je rado bunjevštini. Po tom prime od pridsidništva prikazana pravila, za koja odredi velika osnivačka skupština da pridsidništva ista podastre visokom ministarstvu isposluje potvrgjenje pravila i tako stavi društvo pod obranu zakona i viših vlasti.

Pridsidničtvo ovaj nalog da izvrši prida pravila u četri primera spisana sa zapisnikom osnivačke skupštine i moljbenicom, upravljenom na visoko ministarstvo, varoškom poglavarstvu. Kod varoške kuće se zamire bunjevačkoj mladeži: zašto da se ona organizuje? Neki upravo nedomoljubje potvoriše na nevinu mladež, drugi pako šaputahu: tu je klica budućnosti bunjevačke.
Što kad vidi Lazo Mamužić načelnik zaveden od lačnih proroka, udari se u prsa i reče da neće dati buniti taj dobar narod ili ga diliti od Magjara. I pravila – ako to prosuditi i ne spada u njegov dilokrug – povrati mladeži sa skoro praznim obrazloženjem i sotom
izjavom, daje slobodno i bez pravila svirati i pivati.

Naša plemenita mladež nedade se zbuniti u svome radu, njeguje i dalje međusobne sastanke i svirku te na početku godine 1897. poče sastavljati program za novo „ veliko kolo “. A daje u tom nebi niko smeto sastavljen red svoga veselja i namiru svoju glede „velikog kola” javi mistnome redarstvu.

I tu sepočme hajka do sad nečuvena. Načelnik Subotice grada sa njegovim virnim slugom velikim kapetanom poče tražiti od naše mladeži, da u red svoga veselja prime koji magjarski komad radipodsvidočenja domoljublja. Hoće redarstvo slobodnim gradjanima
da nalaže, kako da se vesele za svoje novce; traži svidočanstvo domoljublja onde gdi nedoljublja ne samo nigdi nije bilo, nego se skoro pritiravalo u tako zvano domoljublja.

Mladež odbije želju načelnika, a redarstvo zabrani „ veliko kolo ” uposlednji čas. Istrajnii pridsidnik: Ivan Mukija Biidinčevič protiv redarstvu dade priziv na senat, a senat dočekav dan „ velikog kola “prid podne izda zabranu. Mladež pošto joj ni toliko vrimena
nije ostalo da bi brzojav izminila sa ministarstvom, „Kolo ” uposlednji čas odgodi. Ovo je bio reko bi bunjevačkom narodu jedan veliki petak, koji će ostati vazda u gorkoj uspomeni Bunjevaca.

Nuto mladež niti izgubi nadu niti položi oružje, već od stvarne istine zanesenim duhom napiše priziv na samo ministarstvo. A kad isti ministar nutarnjih poslova posjeti Suboticu naša mladež se spremi da čini podvorenje kod ministra i svoje jade izgovori, ali jim Lazo Mamužić i tu stane na put nepuštiji prid ministra.

Nuto naša mladež videć da tu sa prostim vontanjem ima posla – da bar ona sama nebi gubila vrime spremi pravila svoja i 26. kolovoza upravo u Budimpeštu nutarnjim ministarstvu podastre. Pravila ministarstvo za dosta kratko vrime pošalje subotičkom
viču radi savita što kad vidi varoški senat, razumi da se bunjevačka mladež nesigra već u sidnici od rujna miseca uzme za pridmet pitanje „ velikog kola “. Tu je dr. Veco f ^ Mamužić zagovarao veliko kolo, a Lazo Mamužić ogovarao. Nadžupan i magjari su bili u neprilici kano da nebi smili toliku nepravdu činiti da jedno nevino veselje zabranjuju. Ali kad Lazo Mamužić ustade na noge, zagrmi i primi mržnju na se upravni odbor rado pristane uz njega i zabrani „ Veliko kolo “.

Dok se ovako nit „kolo mladeži” odvažnim i muževnim naporom dalje plete i naše pravo razvija: dotle naša mladež i društvenim načinom hvalevridno diluje, gradi lipo tih „ kola mladež”. Otpor subotičkog redarstva i senata ni na jedan čas nije obustavila život „ kola “. Dvorovi gospode Marka Stipića i ostale gospode vazda otvoreni „kolo mladeži” dadošeprigode da se narod kupi oko naši tamburaša, koji taki nov život zavedoše u narodu, koji neće, nemož izginuti, nego će kao lučsvitliti i njegovati narodni život. Tu se udružila bunjevačka inteligencija sa prostim svojim narodom tu se je probudila bunjevačka svist u učenim Bunjevkama. U „kolu mladeži”smo čuli i vidili di se bunjevačke učene divojčice ponose sa bunjevštinom: samo bunjevačke igre igraju.

Pisme naučene, ruho gotovo, sna nestajalo, okašca se caklila usnice titrale od radosti, što će u bunjevačkom velikom kolu govoriti; ali gadna politika stade na put ovoj nevinoj radosti naše govornice, ostadoše bez daj im se želja ispunila. Ali mi se u
ime naroda zahvalno sićamo ove odvažnosti i za vičitu uspomenu donosimo sliku naših divojčica kaoprimere virnih kćerih bunjevačkih majka, koje ne samo znadu IV. zapovid božiju: poštuj oca i mater, već ju i u srcu čuvaj a u životu isvršivaju.*

*Subotička Danica 1898. “Kolo mladeži” – “Veliko kolo”, str. 21-27

Ovo stoje naprid napisano, dio je istorije koja je za Bunjevce puno puta bila surova i teška, al Bunjevci se nikada nisu mirili sa stanjem, uvik su gordo išli naprid.

Pučka kasina

Pučka kasina, ko bunjevačka institucija kulture i nacionalnog izražavanja, osnovana je početkom 1878. godine.

Mijo Mandić, o značaju, nacionalno-političkoj i privrednoj ulogi „Pučke kasine” kazo je slideće:

„Kasina je bila izvor i temelj svega što je moglo dobro i korisno bit za narod, gnjizdo, utočište i ugodno zabavište Bunjevštine, ishodište svakog kulturnog i društvenog rada. Zemljodilske radnje, općinski i saborski izbori, varoški poslovi, društvena i školska
pitanja, sve se to u ‘Kasini’ raspravljalo i udešavalo.”

„Bunjevačka škulska zadruga”, „Zemljodilska štedionica”, „Kolo mladeži”, uređivanje i izdavanje „Nevena”, „Subotičke Danice” i „Bunjevačko – šokačkog kalendara”- sve su to kasinski plodovi.

Prvi pridsidnik Pučke kasine bijo je Đeno Dulić.

Bunjevačko veliko prelo, prvi put je održano 2. februara 1879. godine. Na prvom prelu prodato je 1500 ulaznica, bila je to priredba i skup duhovnog osviženja bunjevački ljudi, bijo je to podsticaj, od kojeg se ulivo ponos. Bila je to svojevrsna smotra nošnje, ponašanja, igre i pisme.

Prelo se otvaralo preljskom pismom, koju je svirala i pivala tamburaška banda, a kasnije je to obično priraslo u sveopću pismu svi uzvanica. Slikovito je nikoliko prelja imalo u ruki preslicu, a mladež i svi zvanici su se pridavali razdraganoj bunjevačkoj zabavi, igrala su se kola: ketuša, madžarac, okretuša i druge igre. Na velikim astalima nudilo se ilo i piće, koji su darivali imućni ljudi, a prodajom ulaznica su se pokrivali izdaci oko same priredbe.

Bunjevačko veliko prelo, uvik se održavalo na isti dan sve do 1942. godine, tako je poslidnje u organizaciji Pučke kasine održano 2. februara 1941. godine. Sa ovi prela, nikoliko preljski pisama ostalo je trajno vlasništvo bunjevačkog svita u Podunavlju. I
danas se pamte i pivaje, prinose mlađem naraštaju. Najpoznatija pisma sa prvog Velikog prela 1879. godine, koju je napiso Nikola Kujundžić, koja je kasnije muzički obrađena i danas se piva na prelima, (kad se održavaje) i smatra se bunjevačkom himnom a glasi:

KOLO IGRA TAMBURICA SVIRA

„Kolo igra tamburica svira,
Pisma ječi, neda srcu mira,
Svud se čuje, svud se šorom znade,
Da Bunjevac dušu ne izdade:
Veseli se – svaki mu se divi
Nek se znade da Bunjevac živi!
Nije majka rodila sinaka
Ko stoj’ sinak divnih Bunjevaka,
Nit će majka roditi junaka,
Ko Bunjevca taka veseljaka:
Kolo vodi – svaki mu se divi
Nek se znade da Bunjevac živi!

Ni divojke ne biše u nane,
Ko s t o j ‘ ćerka bunjevačke grane,
Svilu nosi, a zlatom se krasi,
Crne oči, crne su joj vlasi:
Kolo igra – svaki mu se divi
Nek se znade da Bunjevka živi!
Ori pismo, tambur tamburice,
Nek se čuju daleko ti žice,
Nek se gori, a i doli znade,
Da Bunjevac dušu ne izdade:
“Prelo” kupi, nek se svaki divi
Nek se znade da Bunjevac živi!”

NA VELIKO PRELO
(1891. godine)

„Didovi nam izdaleka,
Ondud gdi je Buna reka:
Pleme nam je starodavno,
Kako davno tako slavno:
Davor oj Bunjevce!

Od Turka su podnosili.
Al se nisu podložili:
Ponela ji srića vamo,
Kao što se svi uzdamo:
Davor oj Bunjevce!

Sloboda j ih dočekala,
Svakom svašta rado dala,
I pustara a i sela,
Do Budima gore bela:
Davor oj Bunjevce!

Svoj andžar su odklonili,
Kad se Turci poklonili,
Željeni bese od početka
Nek za hrdja sablja britka:
Davor oj Bunjevce!

Te polako, potenane,
Odpočeše nove dane;
Novi dani lipi bili
Te se svakom omilili:
Davor oj Bunjevce!

Te polako, potenane.
Prorodiše nove dane,
Nit patijo, nit radijo
Da se nije veselio:
Davor oj Bunjevce!

Veselje je obće blago.
Veselje je svakom drago,
Kako tvojim didovima.
Tako tvojim sinovima:
Davor oj Bunjevce!

Na noge haj: poigrajte,
Na noge haj: opivajte,
Jednom drugom ruku dajte,
Nikome se ne podajte:
Davor oj Bunjevce!”*

*Vlč. K. Mrkić , Subotička Danica za 1892. str. 35.

Javne zabave i početak Velikog kola

Osim Velikog prela,Bunjevci su u posmatranom vrimenu održavali i druge javne zabavne i priredbe s istim sadržajem. Vrime održavanja nije bilo ustaljeno, većina se ipak održavala u vrime, kad je bilo više slobodnog vrimena ili se vezalo za katoličke svece.

Organizovanje „kola” kao javne zabave momaka i divojaka, do kraja 19. vika nije bilo dozvoljeno iz poznatih političkih razloga. Ugarske vlasti baš nisu dozvoljavale da se slavenstvo javno manifestuje. Evo staje zabiluženo u kalendaru Subotička Danica za
1897. godinu.

„Dan 12. miseca travnja u godini štono se biliži 1896. duboko je urizan u ploči povisti naše.

To je dan „ Velikog kola”, što bunjevačka mladež uz bračko sudilovanje, „ srpske pevačke družine” prvi put priredi, sa sjajnim uspihom.

Učena mladež bunjevačka prvi put je stupila u javnost i uslovila rod svoj bunjevački, prvi put se ispovida bunjevcem kolo mladića javno, kada u,, velikom kolu ” sa tamburom u ruci se klanja narodu, prvi put stupa bunjevkajavno napozorište da rekne:,,Iza Tebe, Bože mili! Jedino rod volim!” Tu se je javno zagrlila bunjevština sa srbadiom, da posvidoči, kako imena ne čine razliku medju nama kad jednim to istim jezikom govorimo svi.

Prvo „veliko kolo” znači na niki način uskrsnuće svisti bunjevačke i naroda Bunjevačkog.

U tom „ kolu ” se prvi put govorilo javno u korist bunjevštine. Svečani govor Štipana Matievića odvitničkog vižbaoca, bi razgovaranje prava na kulturu i njegu bunjevačkog jezika. U korist Bunjevačke reče on: „koje neprijatelj napritku i boljitku jednoga naroda, taj je neprijatelj napritku domovine, pa i samoj domovini. ”

Srce i duša bijaše v. kola ipak, mislimo, zbor tamburaša dobrovoljnih, koji u potpunoj eleganciji stupiše prid lice naroda i tako oduševljeno, tako ćutljivo, uzhićeno udariše u tanke žice narodnog glazbila, da je ne samo naš narod neprekidno pljeskao u svojoj
zanešenosti, nego i tudjinci su zapaljeni gledali, a mnogi su se valda i zastideli setiv se svojih riči što su na Bunjevce sipali.

Zbor tamburaša. 12. IV1896.
Marko Stipić veliki trgovac prvi primaš,
Bela Stantić posednik, drugi primaš;
Matija Išpanović učitelj, treći primaš;
Pajo Vujković Lamić učitelj, terceš;
Mate Dulić baždar
Tome Čović bankarski zvaničnik bračoši;
Pere Prćić činovnik varoški, bass prim;
Andrija Stipić trgovac čelloš;
Milan Prodanović odvjetnički pomoćnik čello terec;
Beno Sudarević pravnik, contra-bass.

Mi nakon takog krasnog uspiha nemamo i druge želje do ove: Živila sloga u narodu jednokrvnom!

Živila bunjevačka mladež!!

Slava velikom kolu!“*

*Kalendar “Subotička Danica” za 1897. str. 56.

Ovo ističemo iz razloga da se današnji čitatelj upozna sa tadašnjim borbama, koje je imo bunjevački narod u težnji da svom rodu bar par puta godišnje organizuje nike kulturne zabave, za mladež, di bi se čuo maternji jezik, zapivala i zaigrala bunjevačka pisma
i igra. To su istoriske činjenice, koje ne želimo da se ponovo javljaju, ali i današnja stvarnost, pokadkad dovodi Bunjevce u nezavidan položaj, al to nije tema ovog rada.

Vrime posle prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, s početka 20. vika, u kraljevini Jugoslaviji za Bunjevce počinje znatno bolje vrime.

U organizaciji bunjevačke mladeži, uz pomoć crkve, formirala su se društva, Momačko društvo, Divojačko društvo i slično.

Tako je Momačko društvo organizovalo javne balove u zgradi sadašnjeg Narodnog pozorišta. Takođe je i Divojačko društvo organizovalo balove, uglavnom za vrime zime i za veće katoličke svece, kao što je dan Duhova, za Bršančevo – Tjelovo, za Veliku gospojinu ali i za Dužijancu i slično.

MOMAČKI I DIVOJAČKI BAL

Prema kazivanju Jozefine Vuković, rođene Skenderović iz Tavankuta, 1918. godine za vrime poklada održavao se momački bal, a priređivalo gaje Momačko društvo u zgradi sadašnjeg Narodnog pozorišta.

Na njega su divojke išle bez poziva, dotirane u svojim novim ruvima, koja su šivena od velura, žoržeta i drugog tankog materijala od vune, zimskim kaputima. Cure su bile povezane sa atletskim svilenim maramama, čija boja je morala biti usklađena sa bojom ruva. Bal je bio u večernjim satima, obično nediljom, a na njem su svirali tamburaši. Prije podne su i momci i cure išli na veliku
misu, a posle mise na Korzo u šetnju.

Divojke su prije podne uglavnom bile povezane bilim atletskim maramama, bez obzira kako ruvo su imale. Bio je to raskoš lipih cura i momaka, koji su se strogo držali pravila ponašanja za vrime šetnje.

Prema ričima moje kazivačice, s njom je na bal obavezno išla i mama (nana) Amalka i teta Roza (mamina rođena sestra).

Starije žene su sidile uz zid i gledale mladež, mirkale druge cure i momke, divanile o svemu, ali one nisu igrale.

U ponoć je obično bila pauza, poniko je tad očo u kafanu, obično momci, a cure su sa mamom i starijom rodbinom očle u poslastičarnicu.

Bal je bio do 4 ili 5 sati ujtro, tada bi cure sa svojim starijim pratiljama odlazile kućama.

Na debo četvrtak – dan u nedelji koja je pridhodila početkom uskršnjeg posta – korizmi, Divojačko društvo je organizovalo divojački bal i to u zgradi sadašnjeg Narodnog pozorišta.

Slika doli, livo pokazuje učesnice jednog pozorišnog komada iz 1939. godine tzv. rakijare, prosidba divojke za udaju, (Jozefina Vujković je druga sa live strane). Slika pokaziva da su divojke prije održavanja bala, na bini pozorišta prvo izvele pozorišnu pridstavu. Bilo je slučajeva daje „ Divojačko društvo” organizovalo i kaka pridavanja, ona su imala obrazovni karakter, a pridavač je u glavnom bio pop Blaško Rajić.

Na balovima se obavezno istico barjak, posebno Momačkog društva a posebno Divojačkog.

I na ovaj bal su sa curama dolazile mame, tete ili strine, kao pratilje, svečano obučene, al ni ode nisu igrale.

U to vrime cure su bile patrijarhalno vaspitane, bilo je pokadkad i negodovanja da s njima uvik iđu starije ženske osobe, al je bilo pravilo, da se stariji moraju slušat, da se cure ne bi iskvarile.

Na ovim balovima nije se služio ilo i piće, po pravilu, na bal se odlazilo sa pozivnicama, do ponoći je bilo uglavnom muško biranje a posli ponoći su cure birale momke za igru.

Ovi balovi su počinjali velikim bunjevačkim kolom, a posli su se igrala i druga kola, kao vranjanka, momačko kolo, valcer, fokstrot, tango, rokoko, rićići i sve druge igre tog vrimena.

Najbolji igrači su odlazili na binu da bi odigrali momačko kolo.

ZABAVE I DRUŽENJA POSLI II SVITSKOG RATA

Osim Velikog prela, koje se organizovalo u organizaciji Pučke kasine sve do 1942. godine, u nešto drugačijoj izvedbi, održavale su se i posli II svitskog rata javne zabave, al je sve poprimalo drugčiji karakter.

Kulturno-umetnički život Subotice tokom šezdeseti godina prošlog vika

Posli rata, kulturnim dilovanjem na ovim prostorima, bavila se Poslovnica za kultumo-umetničke priredbe. U Subotičkim novinama iz 1960. godine saznajemo daje početkom marta 1960. godine, na jednoj od poslidnji sidnica Sreskog narodnog odbora odlučeno da se dilatnost Poslovnice uklopi u dilatnost nove sreske ustanove – Kulturno propagandni centar.

Između ostalog piše: „Velika pažnja biće posvećena i radu PODRUČJA MUZIKE. Priređivače se male muzičke večeri sa pridavanjima i ilustracijama sa gramafonski ploča i magnetofona.

Ni dosadašnja aktivnost Poslovnice za kulturu, za kulturno – umetničke priredbe, neće bit zapostavljena. U okviru Centra organizovat će se PRIREDBE na kojima će učestvovat isključivo izvođači sa strane, dok će se ovaj dio Centra bavit i organizovanjem razni priredbi na kojima će učestvovat kulturno-umetnička društva iz našeg sreza i razne druge organizacije, a pomagače i priredbe koji ovi sami budnu organizovali. Upravnik ove ustanove bijo je Lajčo Lendvai.”*

*SUBOTIČKE NOVINE, 1960, broj 10

Isčitavajuć Subotičke novine iz ovog perioda, nigdi nisam mogla naić da se digod spominju Bunjevci jel kaki njev običaj. To je bilo razumljivo, zato stoje komunistička vlast propovidala bratstvo i jedinstvo, za koje danas možemo kast, da ga u suštini nikad
nije bilo.

Šezdesetih godina su se radile pripreme za uvođenje dvojezične administracije i nastave:

,,U prošli petak održano je u Narodnom odboru sreza savitovanje zainteresovani ustanova i resora Narodnog odbora na kome su razmatrani problemi uvođenja dvojezične administracije i nastave u škulama. Takođe smetnju pridstavljaje i nedovoljan broj službenika koji se podjednako služe s obadva jezika.

Za obuku već rade seminari u Narodnom univerzitetu a pridviđa se izradit poseban pravilnik kojim će se regulisat dopunske nagrade onima koji se na radnim mestima u saobraćaju sa strankama služe i s mađarskim i srpskorvatskim jezikom.”*

*SUBOTIČKE NOVINE br. 17, 22. april 1960.

Zabiluženo je ti 60-ti godina u Subotičkim novinama i ovo:

„ KUD Bratstvo – jedinstvo priprema se za festival u Kopru. Augusta miseca održaće se u Kopru, Portorožu, Ankaronu, Piranu, Rovinju i Puli festival narodni pisama i igara. Ovaj festival nosiće naziv „Jugoslavija piva i igra”. Pridviđeno je kako će na ovoj
značajnoj manifestaciji folklorni društava učestvovat profesionalna društva „KOLO” iz Beograda, „LAĐO” iz Zagreba i „TANEC” iz Skoplja. Pored profesionalni društava na festivalu će učestvovat i tri amaterska društva – „FRANC MUROLD” iz Ljubljane, „GAVRILO PRINCIP” iz „Sarajeva” i „BRATSTVO – JEDINSTVO” iz Subotice.”*

*SUBOTIČKE NOVINE br. 19, 6. maj 1960.

Iz ovog napisa jasno je vidljivo, da se Subotica pojavljivala na tako važnim festivalima, uvik sajugoslovenskim programima. Tako je bilo sve do uvođenja demokratije u našu zemlju, odnosno sa početka 1991. godine, di se započelo sa nigovanjem običaja i
kulture i drugih nacionalnih zajednica sa ovi prostora, sem Mađara.

Muzički rad Pere Tumbaš – Haje, su Subotičke novine propratile ovim ričima:

„ PEDESET GODINA RADA NA NARODNOJ MUZICI
U ponediljak uveče prepuna sala Narodnog pozorišta slavila je jedan jubilej. I to jubilej muzičara, koji je za ćelo vrime, i to puni 50 godina neumorno radijo na podizanju i afirmaciji muzike koja je u vrime kada je on počo svirat još uvik živila neorganizovano
i stihijsko po seoskim veseljima i u zadimljenim seoskim i varoškim kafanama. Bila je to muzika tambura, pored gajde, najpopularnijeg instrumenta i najčešćeg muzičkog sredstva, kojim su ljudi ovog kraja rado davali oduška svom raspoloženju, bolu, ljubavi i tugi.

Pere Tumbaš – Hajo rodio se u Subotici 1891. godine, u porodici Bunjevaca muzičara, naravno narodni. U početku je to bila pisma i muzika ovog Subotičkog kraja, da bi kasnije Pere Tumbaš Hajo sebe izgrađivo, da se afirmiše i na strani i formira ko umetnička narodna muzika ovog kraja.

Tako je već 1938. godine bio glavni kapelnik tamburaškog orkestra Radio Beograda. Imao je bezbroj nastupa na raznim koncertima i festivalima. Jedan od najuspešnijih nastupa bio je juna 1952. godine na međunarodnom folklornom festivalu u LANGOLENU u Engleskoj.”*

*Subotičke novine br.26, 17.6.1960.

Tumbaš Pere – Hajo umro je 1959. godine, ali njegova muzika i ime nije zaboravljeno.

Pod rukovodstvom gospodina dr Josipa Stantića, 2001. godine formirala se nova tamburaška grupa „Sledbenici Tumbaš Pere Haje”, koja želi da prinese i sadašnjem naraštaju, muzička dostignuća ovog za Bunjevce, poznatog i značajnog muzičara, da se
njegovo ime i muzička dila ne zaborave.

Obnavljanje prela

Osnivačka skupština Kulturno – prosvitne zajednice Subotičke opštine održana je 13. oktobra 1960. godine, koja i danas postoji kao opštinska institucija kulturnog života grada Subotice.

Njezina osnovna načela sa kojima se u početku rukovodila su bila: oživljavanje kulturno – zabavnog života mladih u selu i gradu, objedinjavanje kulturnih vridnosti u amaterizmu i dovođenje do profesionalizma. Da li se to do sad ostvarilo, triba da ocini stručna javnost.

Devedeseti godina 20. vika počelo se sa održavanjem prela u Subotici u organizaciji KUD – a „Bimjevačko kolo”. Kad se ono počelo održavati za Bunjevce nije imalo taki značaj, kako se u javnosti želilo pridstaviti. Bunjevci su pedeset godina kao narod bili potisnuti. Svi smo bili Hrvati po naredbi, a kad je štogod po naredbi, to svako želi da izbegava, koliko mož.

Na tim obnovljenim prelima igralo se i pivalo uz repertoar i programe svi naroda i narodnosti koji žive na ovim prostorima. Istina, bilo je i bunjevački igara i pisama, ali ni u kom slučaju se ne bi moglo kasti daje to bunjevačko prelo, ko ono sa početka 20. vika.

PRELA USOMBORU

Ženska prela

Prvo najstarije i najizvornije prelo organizovala su ženska čeljad a imalo je takoreći i radni povod društvenog kontakta. Komšince, rođake, sastajale su se kod jedne domaćice i svaka od njih je donela štogod čime će se zanimati. Tako su nike donele preslicu, kolovrat, druge pak štrikeraj, dok bi domaćica sidila za razbojom. Sidile bi i razminjivale misli, nike radosne a nike i žalosne, pomalo se ogovaralo, ne zlonamirno – već onako iz duše! Pošto je prelo imalo radni sadržaj, mlađe osobe bilo to divojke ili snaje, upućivale su se u veštinu vezenja, tkanja i štrikanja naročito muških čorapa, koje su se obuvale u papuče.

Prela za mladež

Drugu vrstu prela organizovali su mladi, uz obaveznu saglasnost roditelja. Taka prela su se organizovala u kućama di ima divojaka,
koje se sve skupe kod majke el mame, koja bi ji onda podučavala kuvanju el ručnom radu. Za taka prela, kako to obično biva, saznaju i momci koji obavezno svrate posli večere do divojaka. A di su momci tu se obično nađe i harmonikaš el tamburaš, tako da su se ta prela završavala veselo uz pismu i igru. U to vrime nije nijedna zima omanila sa snigom, tako da se na ta prela išlo sa soncama.

Rodačka ili kućna prela

Treća vrsta prela, imala su poseban značaj, jer to su bila rođačka prela, kad su se skupljali bliži i dalji rođaci, stoje zavisilo od moći domaćina. Ova prela su se držala obično prve nedilje posli karbinja(disnotora).

I na ova prela dolazili su mlađi članovi, i tzv. novi mladi – bračni parovi, iz iste te godine vinčani. Ako su roditelji bili živi, onda su se prela održavala u roditeljskom domu, a u slučaju da nisu, velikaporodičnaprela održavala je najstarija sestra el brat. Onda bi se mlada darivala skromnim darom, a ona je za uzvrat kome iz kuće morala oprati noge. Pošto su prela bila mnogoljudna, obavezno su se morali iznositi pokrivači iz soba a zajedno sa njima i sav nameštaj, kako bi se napravilo mista za sidenje. Astali su se postavljali uvik u obliku ćiriličnog slova ,,p”, a raspored sidenja je bio sledeći: jedan dio astala zauzeli bi muškarci a drugi dio žene, divojke, i nove mlade.

Rođačka ili kućna prela, bili su veliki i značajan događaj za obitelj. Gosti su stizali obično u ranim poslipodnevnim satima, a na prelo se dolazilo sa sonicama il kolima sa konjima. Domaćinova obaveza je bila da obezbedi mista za konje u košari. Zabava na
prelima obično je bila uz svirače, pa se igralo: kolo, logovac, keleruj… Pamte se prela sa početka 20. vika, u Gradini, u kući Sirotanovih. Njev obavezni gost je bio učitelj Ivan Kalčan.

Na trpezi je bilo pečene kobasice, krvavice, pečene šunke a u peći je naravno, bilo i tista. Posli svi ti đakonija na red bi došla i obavezna kisela čorba, al onako prid zoru, tek toliko da potkrepi goste.

Pod porodičnim prelima podrazumivalo se da udata ćerka sa dicom dođe na nikoliko dana u goste svojim roditeljima. Takim prelima su se najviše radovala dica, jer će bolje upoznati svog drugog didu, majku i maminu obitelj. Sva ova prela po kućama, u zimskim misecima, možemo nazvati kućnim el rodbinskim prelima, taki prela bilo je i kod drugih naroda na ovim prostorima.

Nešto o javnim prelima u Somboru

Nažalost, nema podataka kako su se prela održavala do I svitskog rata, ali ima podataka daje u to vrime u Somboru, Subotici, Baji i okolnim selima bio odriđen datum održavanja prela kao javnih skupova, kao i da su ji često zabranjivale madžarske vlasti.
Kao stoje mnoge stvari I svitski rat prikinijo, tako je bilo i sa prelima.

Posli I svitskog rata prvo se radilo na obnovi duhovnosti tj. duhovnog života. Organizovala su se razna hodočašća, poklonička putovanja na Sveta mista pa i u Rim. Posli 1921. godine „Bunjevačko kolo” u Somboru počinje sa organizovanjem tzv. Godišnjih prela, a datum se određivo da bude što bliže Marindanu – Svijećnici.

Posli rata, u velikoj miri se počo popravljat društveno – ekonomski status Bunjevaca, tako su i prela dobijala na svom značaju. Sala u Pariškoj ulici postala je pritisna za sve one, koji su tili da uzmu učešće na prelu. Tribalo je organizatorima tražiti veću salu,
pa je izbor pao na hotel „Slobodu” di se i dan danas prelo održava. Iznajmljivala se veća sala al i hotelske sobe, koje su služile za prisvlačenje ruva.

Divojke i žene su oblačile najlipše svile, svilene marame, važno je bilo što raskošnije se prikazati. Nove mlade su na prvo prelo posli udaje, još jedared oblačile svoje bilo vinčano ruvo, da bi ga onda zauvik ostavile u šafunjer, i nikad ga više nisu oblačile !

Trpeza na prelu nije bila tako bogata jel je svako dolazio sit. Svi su bili željni sopstvene promocije uz dostojanstveno držanje, lipo ruvo, umereni razgovor, lipu muziku i igru. Najčešće su se igrala kola i to: logovac, keleruj, čardaš i druga.

Na prela se odlazilo u Lemeš, Bajmok, pa i u Suboticu di su se sklapala prijateljstva i poznanstva. Na Somborska prela dolazili su gosti iz Baca, Plavne, Sonte i Monoštora.

Poruka Bunjevcima

Tako su se Bunjevci provodili, tako su se zabavljali i družili u vrime, kad nije bilo radija, televizije, a ni mogućnosti da čovik dođe do čovika. Komunikacije su bile otežane, za današnju mladež, to je nezamislivo.

Međutim, zato se i pišu ovi radovi, da mladi upoznadu dio istorije Bunjevaca, koji su došli prije par vikova na prostore pitome ravnice i tu posijali novo sime svog života. Mislim da smo kroz ovaj tekst, uspili dio tog vrimena pridočiti sadašnjem čitaocu.

Danas se, ko i kadgod iz vrimena “prela”, Bunjevac mož zvat Bunjevcom. Mož divanit, igrat i pivat na svom jeziku i osićat se dostojanstveno i ponosno na svoje poriklo.

Zato je moja poruka: Bunjevci, nemojte zaboravit svoj rod, pogledajte malo i natrag, ne daj Bože da se ponovo moramo borit, da bi sebe očuvali. Poštujmo druge, a sebe metnimo na misto, koje nam na ovim prostorima danas pripada.

Literatura:

Dr Jovan Erdeljanović: “O poreklu Bunjevaca”, Beograd, 1930. godine
Dr Ante Sekulić: “Bački Bunjevci i Šokci” Školska knjiga, Zagreb 1989. godine
Kalendari “Subotička Danica” od 1890. do 1899. godine
Subotičke novine iz 1960. godine

Kazivanja:

Mamužić Stipana i Jele iz Ljutova kod Subotice,
Jozefine Vuković iz Subotice

Priredila: Đurđica Skenderović