Kraljice su narodni običaj koji su Bunjevci doneli iz svoje pradomovine i izvodili su ga sve do četrdesti godina prošlog vika. Iako je to vrime koje se pominje u knjigama, Manda (rođ. Buljovčić) Mačković iz Subotice pripovida daje ona ko cura išla u kraljice 1953. i 1954. godine. Razlog zašto više nisu išle ne pamti.

Na osnovu bogato prikupljene građe Vuk Karadžić je „došao do saznanja da su neke… obrednepesme, stare i do hiljadu godina”, a međ njima i kraljičke.(Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 538) Zato nije ni čudo što su stari Bunjevci kadgod ove pisme nazivali starovinjske. Porid ovi pisama ima i oni koje su novije. Nji je lako pripoznat po temama o kojima pivaju, dok je za nike i jasno naglašeno da su stvarane u novija vrimena. Take su kraljičke o katanama, koje su nastale zbog velikog stradanja Bunjevaca u ratovima tokom XVII vika i kasnije za vrime I svitskog rata. Tu je i jedna malo poznata grupa novi kraljički pisama koje su nastale u današnje vrime tokom osamdeseti i devedeseti godina prošlog vika.

Obred i običaj uzimaju se ode ko sinonimi, s obzirom da su oni sastavni dio obredno-običajne kulture i razlika med njima ode se gubi. Obredne pisme se izvode kolektivno, tačno ponavljaju određenu cilinu, uz nju iđe i određena verbalna pratnja. Ova obredna „obaveza” zaslužna je što su se tekstovi pisama tako dugo i dobro sačuvali. A u njima su i običaji razvili poseban i bogat jezik simbola.

Kraljice su ,,deo agrarne magije i kulta božanstva plodnosti a pripadale su običajima oko letnje solsticije (22. juna). Pod uticajem crkve, stara su verovanja hristijanizovana i vezala su se za praznik Duhova (Trojice) , koji pada u vreme oko letnje dugodnevice.”(Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 402) Zbog pripeva „Ljeljo,, na kraju svakog stiha istraživači smatraju da su to pisme koje su ostatak iz paganskih vrimena, kad su stari Slovini ovaj obred izvodili božanstvu plodnosti. Smatra se i da ,zbog postojanja opšteslovenskih mitskih bića, rusalki, koje potiču od duša utopljenica (pa se taj praznik mogao identifikovati sa Trojicama, hrišćanskim praznikom vezanim za mrtve), smatraju da su Rusalije bile praznik iz kulta predaka. “(Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 279) Na njega upućiva i to što su kraljice na glavi u kruni imale i ogledalce, koje je uvik simbol onostranog (mogućnost komunikacije sa pokojnima, tj. precima). No, ono njim je služilo i za zaštitu od zli sila i uroka, kojima su bile izložene u mnoštvu svita koji su ophodile. Misto ogledalceta, Bela Gabrić u knjigi „Bunjevačke kraljičke pisme” (Subotica 1996), kaže da su cure na glavi imale malu svetu sliku. To je svakako običaj novijeg vrimena, kad je pagansko prišlo u religiozno i kad ova slika štiti kraljice, a ne ogledalce i priko njeg pokojni – preci.

Obred kraljica u Vojvodini, koliko je dosad poznato, prvi je pominio Vuk Karadžić u „Srbskoj narodnoj pjesmarici” iz 1815. godine, al samo one iz Srema. Da bi 1818. godine u „Riječniku” napiso da se kraljice izvode i u Bačkoj i Banatu. Kaže i kako je svećenstvo ovaj običaj zabranjivalo, što cigurno nije bilo tačno. Zato stoje ovo jedan od oni običaja koji su se najduže zadržali u Vojvodini, pogotovo u Bačkoj i kod Bunjevaca. Triba kazat da su kraljice vodili i Šokci i Srbi u Vojvodini, te da se i kod jedni i kod drugi isto običaj dugo zadržo.

Jovan Erdeljanović u knjigi: „0 poreklu Bunjevaca” (Beograd 1930), je kazo da se ovaj običaj iz severnog dila Bačke i Banata razlikuje od istog koji se izvodi u drugim dilovima zemlje. Podkripljujuć time tvrdnju da su bunjevačke kraljice autentične.

Ovaj običaj, s obzirom na njegovu starost i dužinu izvođenja pritrpio je tusta izmena, prateći tako napridak vrimena u kojem je izvođen obred, koji je kasnije posto običaj.

Iako u osnovi isti, opet se, iz mista u misto, drukčije izvodio, el su se drukčije zvale učesnice, el su se drugačije cure oblačile…

U tekstu koji slidi biće opisano „vođenje kraljica” u Subotici, onako kako je to opisano u literaturi koju sam na ovu temu uspila nać, i uz pomoć kazivanja Kate Kuntić iz Subotice.

Kraljički pisama, koje su pivale kraljice, ima digod oko stotine. One, uglavnom nisu sve zabilužene, a samim tim ni sačuvane od zaborava. Milivoj V. Knežević je u knjigi “Bunjevačke narodne pesme” zabilužio tridest, a kaže da ji je imo šezdest, al zato što nisu sve bile umitnički vridne nije ji ni unosijo u knjigu. Ive Prćić i je takođe skupljo i objavio u knjigi „Bunjevačke narodne pisme” (1939). U njoj ima 108 zabiluženi pisama. Bela Gabrić i Ante Pokornik objavili su zdravo iscrpnu knjigu „Bunjevačke kraljičke pisme” (1996), u njoj je zabiluženo 137 stariji pisama i 30 oni koje su nastale devedeseti godina prošlog vika, kad je ovaj običaj opet obnovljen.

Oblik stiha u kojem su ispivane kraljičke pisme je šesterac sa nestalnom cezurom. Pivale su ji sve učesnice običaja, horski, uz jednoličnu melodiju i bez pratnje instrumenta. Ako je falio koji slog u stihu da bi bio kompletan dodavane su najčešće riči „nane” il „majko”, a po potribi dodavane su i druge.

Ode triba naglasit da se sve kraljičke pisme ne pivaju isto, zato što se i one dile na: koračnice, vesele i žalosne.

Koračnice su se pivale dok su išle od kuće do kuće. Melodija koračnica je živa, jednostavna i brzog ritma, čime je bila odlično prilagođena potribi.

Vesele pisme su se pivale dići, mladima i u ovu grupu su se ubrajale i šaljive. Izvođene su tako što je njev ritam bio ništo sporiji od koračnica. Naglašena njim je melodijoznost, nežnost i blagost.

Žalosne kraljičke pisme su o katanama i one koje su pivane siročićima. Njeva melodija je tužna i takim se glasom i pivaju, da bi naglasile njev sadržaj.

Ovaka podila med pismama primećiva se i u njevom izvođenju. Vesele pisme kraljice pivaju okrenute jedna prama drugoj i stoje dvi po dvi i lagano pocupkuju. Dok se na pripiv Ljeljo odignu petama od zemlje, pa se lagano poklone. Žalosne kraljičke pisme cure su pivale tako što stoje okrenute jedna prama drugoj, a na pripiv se ne naklanjaju i ne pocupkuju, već se lagano njišu. Krune su skidale sa glave i držale ih u livoj ruki (u visini pojasa), kasnije se krune nisu skidale zato što ji je teško posli namistit.

Tematika pisama je raznolika, a u svakoj kući pivana je ona koja najviše pasuje: sirotici, sirotanu, đaku, ditetu, divojki, momku, katani, udovici, udovcu, lovcu, pijancu… Ovaj široki raspon tema ukaziva na to da su kraljice obred plodnosti, koji je naminjen čiloj zajednici i svakom pojedincu u njoj.

Kraljice se izvode na Duhove – Dove i njima se obilužava kraj uskršnji praznika. To je pomičan svetac, tako da nema svoj stalni datum održavanja. Novi zavit kaže da je to blagdan kad je Krist svojim učenicima podario Duh Sveti i dao njim moć govora na više jezika. A oni su ovaj dar, na dan rođendana Crkve, razumili ko svoj misionarski zadatak da idu propovidat radosnu vist po cilom svitu.

Običaj je da se na Dove rano ujtru okite pendžeri i kapije na kući, a na salašima još i volarice, kokošinjci, obori i čardaci. To je bio poso mladog svita iz kuće.

Kraljice el „vođenje kraljica”, kako se još ovaj običaj nazivo, počimo se na dan Dova, tj. išle su prvi i drugi dan, a I. Prćić i Milivoj V. Knežević kažu da se išlo i treći dan. Sva tri dana vođenja kraljica pominje i Bela Gabrić.

Dan prije Dova, poslipodne, one bi se sastajale u kraljičinoj kući, di bi se dogovarile otkaleg će krenit obalazit selo (el varoš), koje će se pisme pivat i da podile koja će šta bit. Nisu se one na taj dan sastale prvi put, još od kraja Uskrsa nalazile su se i uvižbavale pivanje kako ne bi grišile prid svitom. U učenju pisama pomagala njim je uvik jedna starija žena koja je i sama ko cura išla u kraljice.

U kraljice su išle mlade cure, najčešće od 10 do 15 godina, posli ovi godina one su se povlačile i to pripuštale mlađima. Išle su u grupi od 8 cura. Bile su obučene u bilu šlingovanu bluzu i suknju. Išle su bose, a u novije vrime u bilim čorapama i crnim lagovanim cipalama. Na glavi su imale vince – krune od cvića ukrašene perlicama, pantljikama i ogledalcetom, priko kojeg je bio metnut đerdan. Kose su uplitale u pletenice, noć prije kraljica, a sutradan ujtro su ih rasplitale i tako išle. Obalazile su gušće naseljena mista, sela, varoš el ušorene salaše, dok one raštrkane nisu. Razlog je cigurno velika udaljenost, a i to što su u ona ranija vrimena divojke išle bose.

U Subotici nisu nosile barjake el mačove, ko što je to zabiluženo u Bajmoku. Išle su u paru po određenom rasporedu: prvi par su pridnjaci, zatim iđu sabljari, pa diver s kraljicom (koja je bila najmlađa od svi cura) i na kraju ban i banica.

Dok su išle i pivale su, a na pripev Ljeljo bi zastale, odigle se petama od zemlje i naklonile se. Sto izgleda ko da stalno pocupkuju, dok su njim đerdani lupkali o ogledalca, od čega se čuo potmo zvuk. Kad krenu od kuće pivaju ovu koračnicu:

„ Mi selu iđemo,
Selo od nas biži,
A što od nas biži.
Mi mu ne iđemo,
Da ga porobimo,
Već mi mu iđemo,
Da ga veselimo!”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 11)

Kad ji zaustave isprid kake kuće onda pivaju ovu veselu pismu:

„ Mi ode dođosmo,
Prid najbolje dvore.
Vode zaiskasmo,
Vode nam ne dadu,
Već nam vina daju:
Vina ne pijemo,
Da se opijemo,
Da se opijemo,
Već, vode pijemo
Pa da mudrujemo. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 13)

Posli ove uvodne pisme, domaćin se obraćao kraljicama s ovim ričima: „Ajde, kad mudrujete, pivajte od junaka, pivajte od divojaka, pivajte od đaka, pivajte od jedinka, od jedinice, pivajte od siročeta, Ud. – prama tome ko koga ima. ” (Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 14) Posli ovi riči kraljice krenu pivat svoje pisme koje su birale spram tog koga ima u kući u koju su došle. U jednom mistu bilo je više grupa kraljica. Svaka od nji imala je svoje kuće koje obalazi, a onda je „išla na teren od drugi”. Dešavalo se da se one na putu sustriju. Ovom pismom su se pozdravljale:

„Il nam se klanjajte
Il nam krune dajte,
Il ćemo se biti,
Pa će krvi biti,
Krvi do kolina,
Mesa do pojasa. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 13)

Tekst pisme jasno kaziva da su se znale potuć. To se dešavalo najviše ako zađu u „tuđ” sokak, el ako je koja od divojaka imala momka a išla je u kraljice, što nije bilo dozvoljeno. Zbog taki stvari tuča je bila obavezna.

Još na početku je napominjeno da su se kraljice vodile i u južnoj Bačkoj, di je bilo još strasniji primera:
„Priča se da su i u Bačkoj išle kraljice do 1853. godine, pa ih je tada vlast ukinula. … Pričaju da su se često između sebe tukle, mačevima, kada bi se na putu sretale. Otuda je, vele, i ravnica pored Curuga, dobila ime devojačka humka.jer su se na to mestu kraljice tukle i izginule. Slušao sam i dai u Banatu i Sremu ima po jedna devojačka humka. ” (* Kićine pesme, Zbirka srpskih narodnih pesama, Knjiga I, Jadran, Beograd, 1924, str. 54)

Svaka domaćica je bila „… počašćena i sretna što su kraljice posjetile njenu kuću tim prije, jer se nekad vjerovalo da kraljice unose radost, veselje i sreću u seljačke kuće.” (Velin Stjepan, Etnografija Južnih Slovena u Mađarskoj, Budimpešta, 1975, str. 84) Kad kraljice dođu u kuću one su pivale najčešće nasrid avlije el u ambetušu. Domaćin metne stoc i na njeg izvezenu uzgljancu, na koju sidne kraljica. Onda se ostale divojke poredaju, okrenu jedna prama drugoj i krenu pivat. Kraljice su za svoju pismu najviše darivane sa jajima, divenicom, šunkom, a u novija vrimena davali su se novci. Ako koja kuća ne primi kraljice el ji na kraju izvođenja običaja ne daruje, virovalo se da će je stignit kaka gadna nevolja.

Stihovi ove pisme ukazuju daje zdravo stara, što se mož zaključit po tom što čuva stare motive o vilama koje kolo vode. I svakako je primer jednostavnosti i lipote narodne poezije.

Ćeri jedinici kraljice su vako pivale:

„Jedinica Mara,
Više nego granja!
Savi, savi grane
Na sve četri strane,
Tamo vile, nane,
Divno kolo vode
I u kolu, nane
Jedinica Mara
Divno kolo vodi
I pismu izvodi. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 47)

Kraljice su obavezno obalazile i plebaniju. Tamo su pivale ovu pismu:

„Gospodin plebanoš,
Ustaj, pa pošetaj
Iz ćele u ćelu,
U baštu pod ružu,
Kud Gospodin hodi,
Za njim cviće rodi
Svakojake fele:
Modre i zelene,
Žute i crvene, –
Ruža se razvila,
U kalež savila,
Na oltar nošena,
Misa govorena. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 47)

Ovo je primer religiozne izuzetno lipe pisme, skladnog i odmirenog narodnog izričaja, koja divani o Gospodinu našem Isusu Kristu i njegovoj žrtvi za nas. Koji je dao svoju krv za spasenje svita, koju mi pijemo iz kaleža, i o čemu se divani na svakoj svetoj misi.

Tamo di u kući ima đaka kraljice su pivale vako:

“Evo naših đaka -
Na izbor junaka
I med njima, nane,
Đače samouče.
Đače samouče
Sam knjigu nauči.
Iz knjige mu kažu,
Da lulu ne puši;
Iz knjige mu kažu
Da sablju ne paše,
Da konja ne jaše,
Da curu ne Ijubi;-
Iz knjige mu kažu
Da majke ne cvili.
A l on lulu puši,
A l on sablju paše,
A l on konja jaše,
A l on curu Ijubi-
Pa on majke cvili.”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 50)

Đače, iako ga knjiga ne uči tako, postaje muškarac i junak, ali i taki on za majkom plače.

U kući di je divojka znala se pivat i ova pisma:

Rozina molba

“Loptala se Roza
Zlaćanom jabukom.
Bacili je momci
Gori u oblake.
Al besidi Roza
Gori, oblacima:
Oj oblaci, đaci,
Po Bogu braćaci,
Vratite mi moju
Zlaćanu jabuku,
Došli su mi gosti -
Gosti od radosti:
Svekar i svekrva,
Diver ijetrva
I mog Iva momci. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 55)

I ova pisma porid svoje lipote pokaziva koliko su kraljičke pisme stare, zato što u njoj ima tragova paganskog virovanja di vladari upravljaje dešavanjima u prirodi. Božanstva imaju zadatak da probude prirodu, i da se bore protiv svoji neprijatelja (zime). Ovako tumačenje mož nam onda objasnit i zašto se dvi kraljičke povorke nisu smile susristi i zašto su se onda, ako se to i desi, tukle.

„Kad kralj/ica pobedi, dakle nastaje proleće/leto, što potvrđuje vegetativnu funkciju obreda. ” (Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 278) Dok se obred odvija kraljica sidi a ostale divojke igraju oko nje, i ne smidu stati, jel bi onda stalo i bilje da raste. Bosonoge one dodiruju zemlju i tako na nju prinose svoju plodnost. Iz tog razloga su njim i kose raspuštene, zato što se virovalo da upletena kosa usporava, ako ne i zaustavlja sve oko sebe, pa tako i prirodu.

Kraljičke pisme, porid tog što su običajne i obredne, upućuju i na tragove inicijacije (prilaska iz jednog stanja u drugo u ovom slučaju iz neudati u udate), di one zajednici pokazivaju sebe iduć od kuće do kuće, iđu „tražit misto” di bi se mogle udat, otaleg u pismi: svekar i svekrva, diver i jetrva.
U pismama se tuguje i nariče, pa čak i proklinje. Taka je i ova pisma, koja divani o nesrićnoj ljubavi.

Divojka neće za nedragog

„Zaspala je Kata
Gori, na čardaku.
Kraj nje sidi majka,
Bile dvore slaže:
Spavaj, spavaj, Kato,
Moje dite drago!
Kome te je, Kato,
Obećao babo -
Obeć ‘o te, Kato,
Stipićevom Josi!
Al’ besidi Kata:
Kad vidite nane,
Josine svatove,
Iznes ‘te me, nane,
Prid dvor na sunašce,
Pokrijte me, nane,
Bilim burundžukom,
Podviknite, nane,
Tanko glasovito,
Vrlo žalovito:
Umrla mi Kata!
Kad je doš ‘o Joso
S njegovi svatovi,
Ali ide Joso
U zelenu goru.
Pa privrće Joso
Drvlje i kamenje
Pa on traži, nane,
Zmiju šarovitu,
Al’prokleta, nane,
Ta junačka ruka -
Mal se nisam, nane,
Na nju nasmijala!”

(Karanovic Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 81)

Smrt boljanog Ivše

„Razbolje se Ivša
I zažele nane,
Da mu Manda dođe
Al’besidi Ivša:
Gradi, gradi, nane,
U avliji bašču,
Pa sadi nane,
Svakakog cvića,
Za najviše nane,
Žutog tulipana -
Žutog tulipana
Bilog ljiljana:
Ne bi l’, došla nane,
Ta Manda divojka!
Sve su cure, nane,
Redom dolazile:
Cvićom se kitile: -
Ne dolazi nane
Ta Manda divojka.
Al’besidi Ivša:
Kopaj, kopaj, nane,
Bunar podpendžerom,
Sve će cure, nane,
Redom dolaziti
I vodu nositi:
Ne bi l’ došla, nane,
Ta Manda divojka.
Sve su cure nane,
Redom dolazile
I vode nosile -
Ne dolazi, nane,
Ta Manda divojka.
Kad je bilo, nane,
Sunce na za ‘od,
I kolu je, nane,
Bilo rasi ‘odu,
Al’izaš’o Ivša
Pod pendžer na gredu,
Pa s’obazre Ivša
Na sve četri strane:
Ondud iđu, nane,
Mandini svatovi,-
Ne vidi se Mandi
Toga bilog lica
Ispod toga, nane,
Zelenoga vinca;
Ne vidi se Mandi
Ti plavi’ očica
Ispod tije’, nane,
Dugi’ trepavica!
To Ivša izusti,
Pa dušu ispusti.
Pritrčala Manda,
Dušu pridržala
U bili keceljac,
U zeleni vinac.”

(Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 83)

Među najlipče kraljičke pisme ubrajaju se one koje su pivane katanama. Pivale su se kod oni kuća koje su imale koje muško čeljade u katanama (vojski). Puno je Bunjevaca stradalo na tuđim frontovima, ratujuć za Austriju, Tursku tokom XVII vika i posli za vrime I svitskog rata. I to sve za tuđu korist i privlast. Ove pisme su vrlo slične i groktalicama, starim bunjevačkim epsko-lirskim pismama, jel pivaje o ratnim stradanjima, boli i žalosti oni koji su ostali brez svoji najdraži. U stihove bi kraljice umetnile i ime vojnika koji nije došo kući. Čime je bilo još više naglašeno tužno osićanje.

Odlazak momka u katane

„Sinoć kasno knjiga
Iz Budima stigla
Dulićevom Ivi:
Kupi, kupi, Ive,
Momke u katane:
Di je jedan u nane
Ne vodi od nane;
A di su dvojica
Braću ne rastavljaj;
A di su trojica
Otud po jednoga;
Di su četvorica
Otud po dvojicu.
Rano rani Ive,
U nedilju ranu,
Prija mise rane,
Prija blagoslova
Baš kad su junaci
Na blagoslov pošli,
Kupi, kupi Ive
Momke u katane:
Di je jedan u nane,
On vodi od nane,
A di su dvojica,
On braću rastavlja.
A di su trojica
Otud po dvojica;
Di su četvorica,
Otud po trojica.
Kad su očli mladi,
Pod budimske ravne,
Al’besidi Ive:
Okren ‘te se, braćo,
Našem bilom dvoru:
Kako nam je braćo,
Dvore potamnilo!
Sad se naše majke
U crno uvile;
Sada naše sele
Venu kao jele;
Sada naše ljube
Venu ko ruže;
Sad naša dičica
Sinja kukavica:
Nit ‘po svitu smidu,
Niti krušca jidu;
Nit’ vodice piju,
Da krušac zalijul”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 59)

Majkine suze i tuga bile su najveće i najduže:

„Glas dolazi nani
sa bojnoga polja
Daje teške rane
Ranko zadobio.
Teške rane, Ranko,
Nije pribolio,
U dalekoj zemlji
Dušu ispustio.
Kad je čula nana
Te žalosne glase,
U srce je bolna
Strila udarila,
Pa je govorila:
O moj mili sine,
Ti teško ranjeni,
Alaj tebe majka,
Na žalost odrani,
Da se može majka,
Ticom učiniti,
U kljunu bi majka
Svete vode dala,
Pogubljenom sinu
Na grob poslala.
Dedpošetaj kralju, kralju,
Poklon barjaktaru,
Okreni se kolo,
Kolo naokolo. ”

(Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996, str. 105)

S obzirom na veliki broj poginuli vojnika, jasno je da je za njima ostalo i puno siročadi. Njima su kraljice ovako pivale:

“Sirotica Mara
Nigdi nikog nema,
Ni sele, ni brata,
Samo jednu strinu
I još jednu ujnu.
Strina “zastrinjiva “,
Ujna “zaujniva”:
Kad joj kruva daju,
Kamena joj dadu;
Kad joj kosu pletu,
Guštera upletu;
Kad na vodu šalju,
Vragu je pridaju.
Nigdi nikog nema,
Ni sele, ni brata,
Samo jednu strinu
I još jednu ujnu. ”

(Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996, str. 109)

Vragolasti i šaljivi pisama je zdravo malo. Med njima je najpoznatija:

„ Zec Boga moli,
Lisica ga dvori,
Na lisici perce,
Na kurjaku zvonce.”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 30)

Taka je i pisma ,Sitna šteta”

,Izgorila majko,
Didina koliba.
Silna joj se, majko,
Šteta dogodila:
U kolibi majko,
Santa – kvočka bila
I ćoravo pile;
Krnja zdila, majko,
I didna, majko,
Nova japundžija: –
Kad je glediš, majko,
Ni zakrpa nema,
Kad je miriš, majko,
Konci je pritežu. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 31)

Kraljice su pivale i dići, mada za nji nije bilo tusta pisama.

,Narasla je trava
Za odžakom sama.
Pere travu kosi,
Voda otkos nosi.
Janja ručak nosi:
Kajgane i žmara
I malo rebara.
Tu nji dvoje sili,
Pa ručak poili.”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 32)

Nisu sve kraljičke pisme jednake umetničke vridnosti. Nike od njih je vrime pokvarilo unoseći u nji nove i neprikladne riči, što ji čini manje il ni malo lipim. Za to je najbolji primer ova pisma:

,Barušini, nane,
Zabat molovali
I na zabat, nane,
Mandu naštampali
I nuz Mandu, nane,
Peru naštampali
I nuz Peru, nane,
Dvi tri čaše cvića. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 27)

Katkad pisma lipo počne, puna je stari mista, a onda upole prikinuta sa stihovima koji se vidi da su iz novijeg vrimena al brez umetničke lipote.

„Oj više višanja,
Više nego granja!
Savi, savi grane
Na sve četir strane,
Kuda vile ode,
Divno kolo vode,
I med njima Ive
Sve dvi i dvi ljubi,

A onda je nadometnuto:

“I u njemu Jela
Vikom podvikiva:
A stoje to Ive,
Sve dvi i dvi ljubiš,
A mene ne ljubiš!
Dosta sam ti dala
Tri marame jaja,
Da ne spavam sama,
A ja, opet sama!
Ja ću opet dati
Dvoja troja jaja,
Da ne spavam sama”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 26)

Kad kraljice završe s pivanjem u kući, domaćin ji daruje a one mu ovako uzvraćaje:

“Od dvora do dvora
Do careva stola,
Di car vino pije,
Car caricu budi
U oko je ljubi:
Ustaj, car-carice
Čuju se kraljice,
Otvaraj sanduke,
Pa vadi jabuke,
Te daruj kraljice:
Kralja i kraljicu,
Bana i banicu,
Sva četir pivača
I dva rastavljača
Što kolo rastavlja,
I sve kolo redom
Kolo naokolo. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 12)

Kad kraljice završe obalazak kuća, obično pridveče, iđu opet kod glavne – kraljice u kuću i tamo dile darove. Kako su često dobijale puno jaja, obično njim je kraljičina mama pekla kajgane.

Oživljavanje običaja „vođenja kraljica”

Tek devedeseti godina ponovo ga oživljava Kata Kuntić iz Subotice sa svojom folklornom grupom KUD „Bunjevka,,.

„Trudimo se, kaže ona, da se držimo običaja onako kako su ga naši stari održavali. Ono što smo novije uveli je da kraljice prija nego što krenu pivat po kućama, prvo iđu na misu u crkvu. “ Divojke iđu bose, i samo tamo di baš moraju zbog terena malo obuku papuče. Oblačenje je malo dopunjeno, na bilu bluzu oblače šarene prusluke a na suknju meću šaren igrač. Kosu isto nose ko i kadgod i ukrašavaju je sa perlicama, pantlikama i ogledalcetom. Starosna dob divojaka je oko 10-15, ali se kadgod desi da kraljica budne imlađa.

Nadamo se da se ovaj lipi običaj neće zaboravit, ko što ga ni naši stari nisu napuštili.

Literatura:
1. Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930.
2. Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996.
3. Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992.
4. Velin Stjepan, Etnografija Južnih Slovena u Mađarskoj, Budimpešta, 1975.
5. Kićine pesme, Zbirka srpskih narodnih pesama, Knjiga I, Jadran, Beograd, 1924.
6. Kazivanje Kuntić Kate, Subotica, 2005.
7. Kazivanje Mačković Mande, Subotica, 2005.

Opšta literatura:
1. Prćić Ive, Bunjevačke narodne pisme, Subotica, 1939.
2. Bandić Dušan, Ogledalo-kapija, zvezda u knjizi istog autora Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd, 1989.
3. Karanović Zoja, Kraljice u Vojvodini – obredna praksa i folklorizam, Pčesa, Novi Sad, 1987.
4. Sekulić Ante, Bački Bunjevci i Šokci, Školska knjiga, Zagreb, 1989.
5. Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996.

Priredila: mr Suzana Kujundžić - Ostojić